Када се слани, похотни дах морске богиње сударио са кршним дивом званим Ловћен и када су њени таласи жудњом ударили у стрме удове дивовске из те плодоносне буре засјали су и исклијали бисери од којих се није могло голим оком гледати у свете стијене дивове круне. У мноштву бисера различитих боја, тих јуначких чеда које је морска мајка оставила на жртвенику ловћенског олтара, један је засијао свјетлошћу као највиши бисер те дивовске круне.
O, само страшни Ловћен зна праву величину свог сина првенца чија џиновска душа и преузвишени ум надилази сву големост свога оца са чијег ће врха бљеснути луча свим Динарцима која ће се потом од своје силине ударајући у давно заспале Динарске стијене одбити до самих тајни васељене.
Ловћенски син рођењем би изабран као принцепс Динараца, ванвременски гениј са месијанским задатком да пробуди камени ген племена које сном мртвијем спава, сизифовски гурајући своју крв давно опустјелим и заборављеним шикарама које воде ка Динарским рајским насељима и узвишеним горским престолима одакле преци испијајућ' медовину забринуто мотре слијепе потомке.
Његов глас је одјекнуо попут гусларске струне те Динарске божанске харфе комешајући Динарско камено море, дунувши живот и честицу сјећања душама палих са Динарских врхова у прљаво агарјанско блато. Палу царску заставу отео је из чељусти мухамеданске чуме предавши је на чување ловћенском диву одакле се вазда гордо вијорила и одакле је од слијепих потомака правила вучје пастире чији се орловски поглед дизао далеко изнад главе оца им Ловћена али никад не достижући висину онога чије је племенско име синоним за само једног човјека, оваплоћеног Хераклита, Динарског пророка, ловћенског тајновидца, свеца и 'ајдука, владику и владара, ванвременског вожда свих Србских синова Динарских масива од њиховог чудесног рођења у бисерној шкољци па до данас - Његоша!
Нема коментара:
Постави коментар