Ловћен нам је олтар свијетли!

Када се слани, похотни дах морске богиње сударио са кршним дивом званим Ловћен и када су њени таласи жудњом ударили у стрме удове дивовске из те плодоносне буре засјали су и исклијали бисери од којих се није могло голим оком гледати у свете стијене дивове круне. У мноштву бисера различитих боја, тих јуначких чеда које је морска мајка оставила на жртвенику ловћенског олтара, један је засијао свјетлошћу као највиши бисер те дивовске круне. 

O, само страшни Ловћен зна праву величину свог сина првенца чија џиновска душа и преузвишени ум надилази сву големост свога оца са чијег ће врха бљеснути луча свим Динарцима која ће се потом од своје силине ударајући у давно заспале Динарске стијене одбити до самих тајни васељене. 

Ловћенски син рођењем би изабран као принцепс Динараца, ванвременски гениј са месијанским задатком да пробуди камени ген племена које сном мртвијем спава, сизифовски гурајући своју крв давно опустјелим и заборављеним шикарама које воде ка Динарским рајским насељима и узвишеним горским престолима одакле преци испијајућ' медовину забринуто мотре слијепе потомке. 

Његов глас је одјекнуо попут гусларске струне те Динарске божанске харфе комешајући Динарско камено море, дунувши живот и честицу сјећања душама палих са Динарских врхова у прљаво агарјанско блато. Палу царску заставу отео је из чељусти мухамеданске чуме предавши је на чување ловћенском диву одакле се вазда гордо вијорила и одакле је од слијепих потомака правила вучје пастире чији се орловски поглед дизао далеко изнад главе оца им Ловћена али никад не достижући висину онога чије је племенско име синоним за само једног човјека, оваплоћеног Хераклита, Динарског пророка, ловћенског тајновидца, свеца и 'ајдука, владику и владара, ванвременског вожда свих Србских синова Динарских масива од њиховог чудесног рођења у бисерној шкољци па до данас - Његоша!

Нек' је твојој мајци хвала!

Јунаштво четника

Шта знамо о четницима? Да су другови слободе, јунаштва и самопрегоревања. Слушамо или легенде или их видимо фотографисане свечано са оружјем по календарима. Али њихов прави живот и дела стоје скривени од нас временом, заборaвом, тајном. Јер док су преславно умирали, морало се ћутати.

Њихова млада тела односили су вирови или су нестајала у ватри, падала под ножевима и под оловним пламеном. Они нису као војници савесно и часно гинули зато што тако треба, него само зато што суони то сами хтели.

Поносно су планине нашег Југа скривале у себи људе тако блиске природи и боговима. Рођаци по осећању са Краљевићем Марком и старим хајдуцима, хлебари, салебџије, зидари и сељаци, мирни људи и тихи, постајали су у шумама смели, непосредни и ослобађали се свега личног и сувише осећајног.

Комита, хајдук и јунак умео је да буде скоро сваки Србин са Југа, ако не кроз цео живот, а оно увек у тренуцима судбоносним по њега, његово село и нашу будућност.

Станислав Краков

Војничке врлине Динараца

У току историје су сјајно посведочене војничке врлине динарских људи: оне су на највишем степену код популације Србије и Црне Горе, у државама националне мисије. Такви су црногорски јунаци, који су готово стално били независни од Турака; такви су многобројни витезови и хајдуци све динарских области из Турског доба. Тиме се објашњавају и готово стални устанци не само у Србији, већ и у Босни, у Херцеговини и у области старе Рашке. Ови су динарски људи ратовали уз Млетке, уз Аустрију, па чак и уз Наполеона и Русију. Тако је извршено природно одабирање јуначких типова од Милоша Обилића до безбројних безимених јунака у годинама 1912-1918. Увек је међу њима било великих војничких талената, од Карађорђа до најновијих.

Група "Конрад" против усташа и комуниста

Велики број немачко-српских, а противхрватских акција, водио је немачки поручник Рајнхард Копс, познатији као «Конрад». Он је са неколицином љотићеваца 3. марта 1944. године дошао из Београда у Далмацију. У тада основану диверзантску Групу «Конрад» ступа и 20-так одабраних четника Динарске дивизије. Група је имала укупно око 30 људи, који су се по потреби пресвлачили у партизанске или немачке униформе, или у цивилна одела. Кретали су се по Далмацији и наносили велике губитке комунистима. Примера ради, према извештају мајора Миодрага Капетановића, шефа пропаганде и обавештајног одељења Динарске четничке дивизије, војводи Ђујићу, од 25. марта 1944. године, Група «Конрад» пресвучена у партизане искрцала се на острво Дрвеник. Ту су дочекивали и убијали партизанске курире са Виса, међу којима и два католичка попа. Пред стрељање попови су узвикивали: «Све за Бога и Велику Хрватску». Потом је Група «Конрад» у Водицама заробила 180 партизана, који су одведени на рад у Немачку, и извела низ акција по селима око Шибеника. У самом Шибенику завладала је паника због гласина да около круже четници пресвучени у немачке униформе, чији је број чаршија повећала на 200. «Заједно са нашима у овим акцијама ишли су и по два-три Немца од којих један говори одлично српски и он на лицу места доноси осуду за ухваћене те их одмах стрељају. То је познати србофил Фриц. Ишао је и Конрад са њима пар пута у акције», писао је Капетановић.

Слава војводи Урошу Дреновићу!

О расном архетипу српског горштака и ратника

Видиш пред собом горостасе, међу којима твој високи стас једва досеже доњу границу. Сви имају чудесно лепа и мужевна, сунцем и ватрама рата опаљена и искаљена лица, која носе неки трајни очеличени осмех, развучен између суздржане радости и племениташког поноса. Чини ми се да је тај осмех једнак кад гледају у сунце и кад гледају у смрт.

На ширкој окуци израња дуга поворка оклпоних возила и војних камиона, засталих ради кратког одмора ратника и њихове жеђи што се гаси на извору планинске воде. Владимир гледа у војску и каже возачу: “Ово мора да је гатачка бригада… Види колики су! Овде ћемо и ми стати да се освежимо.”

Ступаш клецаво и тетураво на тло, сс ногама укрућеним од предуге непокретности. Обревши се у маси ратника, из којих зрачи суверенска великодушност и дивовска снага, ти осећаш неки стид због свог цивилног одела и своје опште, урбане млитавости. Видиш пред собом горостасе, међу којима твој високи стас једвадесеже доњу границу. Сви имају лепа и мужевна, сунцем и ватрама рата опаљена и искаљана лица, која носе неки трајни, очеличени осмех, развучен између суздржане радости и племениташког поноса. Чини ти се да је тај осмех једнак кад гледају у сунце и кад гледају у смрт. Пратиш Владимира који је упућен ка неком средишту најгушћег окупљања, поздрављајући, успут, знанце стистицма руку изнад запешћа. Пролазите кроз повике и пошалице, из којих избија енергија и силовитост какву не памтиш да си игде осетио. Позиви и одзиви, покличи и смех се уздижу високо над брујањем мотора што се уздижу високо над брујањем мотора што их истиче као њихов basso continuo.

Пробивши се до средишта, обележеног теренским возилом око кога су окупељени официри, нагнути над мапом распростртом по хауби, Владимир застаје, окреће се и упућује те: „ Ево имаш сад срећу да видиш генерала Ратка Младића“ .

Већ си га препознао: стоји у средини, замишљен над приказом ратишта, слушајући шта сарадници објашњавају или предлажу. Потом изговара само неколико речи и даје знак неком младићу који одмах узима и савија мапу да је одложи. Генерал Младић прилази возилу да уђе и при покрету погледа са којим поздравља војнике зауставља га на Владимиру… Пружа руку српског братства, и прожима ти сваку ћелију бића погледом сунчане доброте, што зрачи из зеница чије плаветнило истиче бронзано ткиво лица, прожето пламсајима неких унутрашњих ватри. Под севом сећања, видиш маску римског војсковође, из Народног музеја… Испружа десницу и са њом чини круг, ширећи свима поздрав који осећаш и као благослов будућим војничких мисли и дела. Улази у возило, које се потом тешко пробија кроз дуги збор војничких поздрава, сачињених од испружених руку и поклича, дивљења и оданости, воља и моћи.

Моћ ојкања

То певање – ојкање – као најдревније појање гоштачког рода нашег народа, нема сврху да мази и успављује већ да удара и буди човека. Слутиш да је непријатно и болно као и свако велико буђење и усправљање човека. Имаш осећај да те то певање потпуно ослобађа од свих гадости и отрова туђинства који су се нагомулали у твом бићу.

Од извора чујеш како се шири мужевно певање, али због шума воде и буке мотора, не можеш да разбереш речи. Ипак, песма те селовито прожима, обузима и некуд води. Куда? Не знаш… али осећаш неку висину. Потом речи замуру, као да су претешке за нови стрмији успон, које предузима певање саткано од убрзаних слогова. Док један збор гласова држи отегнуте тонове исте висине… други, спуштеног гласа, потреса неко звучну основу тако да и тло планине под твојим ногама подрхтава. Сад се бруј мотора подобно сједињује с тим спуштеним гласом борбеног јединства, као да објављује спремност васцелог света тенике, да се пода сваком позиву човека к надљутским висинама.

Чујеш и видиш, на основу страшни набреклих жила грла збора који је скоро све гласове призвао и окупио, како то певање изискује крајњу па и болну напрегнутост гласних жица, под суровом стегом и у страшној тонској скучености. Као да од те стеге и случености зависи висина домета духа ношеног сопственим певањем. То певање не прија твом слуху, одбија га склоност ка милим сазвучјима, али ти осећаш да те управо зато оно брзо узноси. То певање – ојкање – као најдревније појање горштачког рода нашег народа, нема сврху да мази и успављује већ да удара и будичовека. Слутиш да је непријатно и болно као и свако велико буђење и усправљање човека. Имаш осећај да те то певање потпуно ослобађа од свих гадости и отрова туђинства који су се нагомулали у твом бићу… Осећаш се као да си поново рођен, обливан зрацима сунца које те посвећује и у теби сагорева све што те је одвајало од родног народа и традиције. Чини ти се да је твој дух постао лак као крилата мисао, способан да превлада све јазове и удаљености у времену и простору, те да лети са оне стране смрти к извору свих светлости где нестају све сенке.

Један ратник крај тебе вади из оклопног возила гусле и трчи к језеру збора да га подржи. Видиш да им је глава изрезбарена у облику јарца. Одлажеш поглед у висину и видиш, на ћувику изнад шуме, јарца како вас посматра испред круга сунца које је вискоко одскочило.

Драгош Калајић / Српска деца царства