Њихова млада тела односили су вирови или су нестајала у ватри, падала под ножевима и под оловним пламеном. Они нису као војници савесно и часно гинули зато што тако треба, него само зато што суони то сами хтели.
Поносно су планине нашег Југа скривале у себи људе тако блиске природи и боговима. Рођаци по осећању са Краљевићем Марком и старим хајдуцима, хлебари, салебџије, зидари и сељаци, мирни људи и тихи, постајали су у шумама смели, непосредни и ослобађали се свега личног и сувише осећајног.
Комита, хајдук и јунак умео је да буде скоро сваки Србин са Југа, ако не кроз цео живот, а оно увек у тренуцима судбоносним по њега, његово село и нашу будућност.
Станислав Краков
Нема коментара:
Постави коментар