"Догађање народа“ у Европи у деветнаестом веку је била крајње нормална појава. Устаје Србија, уједињује се разједињено, горе улице Беча, Пеште, Будима, Берлина. Народ жели промене по сваку цену. Наша модерна историја не би била потпуна да не садржи догађај под називом Невесињска пушка. У почетку наступиле су буне широм Херцеговине. Незадовољан народ је још једном рекао да не жели вишевековну окупацију, а наспрам тога жели слободу у сваком смислу. Дакле, доказ тврдњи да је ово био и општенародни устанак који не познаје националне границе је и српско-црногорска помоћ у људству и оружју. Не можемо да не поставимо питање „шта би било, кад би било“, јер је сам устанак био у крање незгодном времену. Устанак је трајао у периоду од 1875-1877. године, кад су Србија и Црна Гора тежиле ка тоталној независности, што значи да би независност Србије и Црне Горе на предстојећем Берлинском конгресу 1878. и те како била уздрамана, да су ове две земље директно помогле свом народу преко Дрине у борби за слободу и уједиње. Свакако ће овај догађај довести до српско-турског рата 1876-1878.
Како је све почело
Августа и септембра 1874. године, херцеговачке народне вође Јован Гутић, Петар Радовић, Тривко Грубачић, Симеун Зечевић, Продан Рупор и Илија Стевановић одлучују се за почетак припрема за устанак. Оно што је било на дневном реду јесте муниција и оружје, припрема збегова за народ, као и неминовна помоћ Црне Горе. Међутим, Црна Гора не жели преурањене акције, чекао се сукоб „великих“, Русије и Турске, али је Русија била неспремна за рат у том тренутку. Међутим, жеља народа за слободом није могла да чека, припреме су ишле даље својим током.
Чувши за спремање устанка, Турци су покушали да похапсе народне вође, али они емигрирају у Црну Гору, зиме 1974-1975. Лукава Аустроугарска, зарад својих циљева, тера турску власт да помилује вође и уђе у преговоре. Од самог почетка Аустроугарска жели проширење на Босну и Херцеговину, а опет не жели сукоб са Турском. Предстојећи устанак биће одлична прилика за инфилтрацију и окупацију Босне и Херцеговине.
Оружани устанак
Невесиње, лето 1875. Турци трагају за хајдуком Пером Тунгузом, који је напао једну турску колону 5. јуна. Већ 9. јуна у току потраге, турска војска улази у оружани сукоб са сељацима Јована Гутића на пољу Градац, код села Крекова. Тај догађај можемо узети као полазну тачку за даљи развој устанка.
Борбе су се даље шириле не само по невесињском крају, већ и по столачком, билећком, касније гатачком, све до Црне Горе. Храбри, али не баш тако добро организовани, људи нападају турске карауле и беговске куле. Полако отпочињу преговори, јер је устанак постао преозбиљан. Устаници траже смањење пореза и, након турског одбијања, борбе се настављају. Турску војску су тада предводили Селим-паша и Дервиш-паша, који је уједно и био турски командант БиХ.
Долази и српско-црногорска обећана помоћ. Кнез Никола шаље Петра Вукотића, а пристиже и већи број црногорских добровољаца под командом Пека Павловића. Србија у тајности шаље Мићу Љубибратића, који се својом храброшћу истакао још у херцеговачким устанцима (1857-1862). Такође је битна и његова повезаност са италијанским револуционарем Гарибалдијем, који ће учествовати у уједињењу Италије.
29. августа пада Невесиње. За само један дан устаници заузимају град без утврђеног дела. Овај успех попримио је велики значај на два поља, прво је допринео преговорима са Портом, а друго обавезао је јужнословенске градове да организују помоћ. Тако Београд, Нови Сад, Трст, Загреб, Цетиње и Дубровник организују комитете за помоћ устаницима, а личним залагањем једног Гарибалдија комитети ничу и у Риму, Лондону, Бечу, Венецији…
Силе Немачка, Аустроугарска и Русија предлажу примирје. Са друге стране, Србија и Црна Гора воде преговоре о отпочињању рата са Турском. Мало по устанку у Херцеговини, почеће и устанак у Босни. У припремама су се истакли Спасоје Бабић, Јово и Симо Билбија, Васи Видовић, као и Васа Пелагић, српски представник утопијског социјализма и један од поборника за уједињење свих Срба. Низали су се тако турски порази. Турци су поседовали чак 15 000 људи, али им то није било довољно за одбрану. Сви већи градови су блокирани, почев од Тузле, Гацког, Никшића. Тежак пораз турске војске уследио је код Муратовице. Оно што је спречило већа напредовања у борби јесте неслога српских вођа. Године 1876. доћи ће до интензивнијих преговора на релацији Порта-устаници, Аустроугарска-Црна Гора, наиме ови преговори нису текли најбољим током, јер је било доста непристојних понуда за обе стране. Борбе ће се наставити. Турци опет губе у новој бици на Муратовици, марта месеца. Биланс пораза је 8000 мртвих војника и заплена од 1300 пушака. Турци продиру у Никшић са 5000 људи.
Требало је ослободити села код Просаре, Мотајице и Козаре, затим блокирати градове око реке Саве, а у завршници ослободити Бању Луку. Оно што ће обележити 1975. годину у босанском устанку јесу тежи порази устаника од бројнијих турских снага, али и ослобођена устаничка територија са центром око Црних Потока, јужно од Грмеча, коју ће устаници сачувати током целе године. У Новој Градишки је основан Главни одбор босанског устанка за ослобођење. Након српског улажења у рат са Турском, следи и Проглас о уједињењу Босне са Кнежевином Србијом, које је устаничко руководство издало 2. јула 1876. Премда је Србија имала неуспеха у овом рату, устанак ће и после ослобођења места попут Босанског Грахова почети да слаби. Настају и неслоге локалних вођа, а Турска ће ово искористити. До слома устанка доћи ће у централној Босни 1877. Голуб Бабић не жели фронталну борбу, док Милета Деспотовић мисли супротно. Након Милетиног освајања Седла, турска војска офанзивом разбија устаничке снаге, овим ће доћи и до целокупног слома устанка. Након покушаја да се устанак обнови, формира се привремена влада од 14 чланова, али без помоћи Србије и Русије ово неће допринети крајњем успеху. На крају се дешава најнежељенији сценарио, скоро читава влада ће бити похапшена, а на Берлинском конгресу долази до одлуке да Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину.
Оно што је довело до пораза је крајње неповољна политичка ситуација, неслога и непрофесионализам вођа. Највећу корист имала је Аустоугарска, која је искористила победе устаника. Једно је сигурно, овај устанак неће бити крај борбе српског народа за ослобођење и уједиње.
 |
| Петар Мркоњић - потињи српски краљ Петар Први Карађорђевић за време четовања у Босни и Херцеговини. |
Нема коментара:
Постави коментар