Четништво и равногорство

Четничке организације, удружења, и покрети, основани не тако давно, а засновани на окупљање једном у години, мотивисани ждрањем и алкохолисањем на Равној Гори, данас су поставили стандард тзв. новог таласа четништва. 

Када би славне четничке војводе из Балканских ратова, Првог, и Другог светског рата, увиделе какву срамоту поједини "четнички" покрети наносе четничком имену, одавно би и чланове и старешине тих квази-четничких дружби извела пред стрељачки вод!

Бити српски четник подразумева стално и непрекидно жртвовање за испуњење четничких идеала, и Српских завета, те је четник принуђен да свакодневно ради на ослобођењу, националном освешћењу, и уједињењу српског народа, а не на дељењу по групицама, завађењу и мањим чаркама међу "војводама", што титулу задобише за гајбу пива о Марковдану на Равној Гори, уз трубаче цигане (несрбе), и разголићене нискоморалне протуве у раскалашном издању. Зар је то четнички идеал, и дисциплина четника, као православног националног револуционара, витеза и домаћина српског дома!? Треба напоменути и то да велики број "четника" подразумева под своје идеолошке ставове, у 95% случајева, идеју равногорства, као правог четничког пута, а пут војводе Косте Пећанца, и његових честитих бораца, као пут издаје и сарадње са "фашистима". Са таквима се не може изаћи на крај у расправи, из простог разлога јер им то не дозвољава њихова плиткоумност и ограниченост. Не може се у малу шољицу сипати пет литара нечега, тако и њихова ограничена свест, и углавном јако неписмено старешинство, не дају могућност да уистину схвате суштину српског националног четништва. Оно се не огледа у дражиновштини, величању "чиче" као спасиоца великосрпског и свесрпског, већ у истинском четништву и његовим коренима, хајдучким, и герилским, у војводама Српске Македоније и Космета, у националном набоју и поносу четника Динаре и Српске Крајине, те Босне и Херцеговине... Идеологија Драгољуба Михаиловића и покрета са Равне Горе је југословенска, потпомогнута лондонском масонеријом, а не српска, а камоли свесрпска. Равногорци себе никада нису називали четницима, то је за њих била жестока увреда. И то је сва суштина разлике између српских четника и равногораца. 

Данас српски четници окупљени око равногорске струје имају махом јачи и већи утицај у друштву, јер је и само друштво на интелектуалном нивоу те масе која блејачки ходи за "спасиоцем" Српства, великим "чича" Дражом, те не увиђа истинску четничку причу. Бити четник не значи бити беспризорни дивљак, необријана пијаница или помахнитали хулиган, борац "урбане гериле", већ четник слободних српских планина, савестан, частан, правдољубив, дисциплинован, и национално свестан. Време истинског четништва долази са све јачим националним осећањем и жељом српске омладине за слободом и правдом. 

НАШЕ ВРЕМЕ СТИЖЕ!

СЛОБОДА ИЛИ СМРТ!