У времену
свеопштег етикетирања, у коме верници Ђавола своје противнике означавају као
Ђаволе, украдена је из наше свакодневнице, наших снова и традиције и једна
боја. Отмица, највећа после отмице Сабињанки, а сигурно много значајнија од
ње, јер кроз њу нам краду нови варвари Европе и наш вид, наша чула, спремност
на аскезу и жртву. Све нове и нове забране уједињеног бесмисла "Европске
заједнице" полако задиру све дубље у нашу интиму, одређујући нам јеловник,
музику, лектиру, моду, жеље… једном речју, стварају од нас добро камуфлиране
роботе без своје личности и без своје заједнице. У овим инкубаторима нових
подљуди једног хипнотичког поретка нема места низашта заиста усправно и
херојско, низакакво самоодрицање, а нарочито не ако је реч о повратку
Традицији. Украли су нам црну боју, боју монашких униформи ратника Христове
вере, боју соколових крила, боју туге мајчине и суза младих удовица, боју
победе над самим собом и самурајске спремности косовских витезова на победу
до смрти. То
је боја наших застава и наше црнине, оно тамно дрво наших војничких крстова,
боја неба која нас опомиње, боја добровољачких униформи младих српских
хајдука и комита – царица свих боја, она једина, која уз златну, казује нама
смртницима тајне поруке Небеса. Црна је боја одрицања слабости и васкрсења
оног најбољег у нама у победи над нацереним карневалима и шаренилом наше
цивилизације. Она је боја песничке инспирације, боја тамних вода и сумрака,
боја баршуна и покрова, боја земље и угашеног пламена. Јер, само у тамним
сумрацима усамљености срце проговара језиком молитве, под тамним корицама
Светог писма крију се Христове речи, у утроби тамних пећина и даљинама
непознате ноћи крије се искушење које штитоношу претвара у витеза, дете у
мушкарца и роба у ратника. Црна једра античке драме казују поруке живота и
смрти, црно крило гавраново исповеда мајчиној тузи судбину њених витешких
синова, црна је утроба земље, а и сва мудрост Европе је црне боје мастила,
којом се пред непријатељском белином празног пергамента и папира исписује
смисао, логос, тајна, вечност… И зато, не допустите да нам отму црну боју,
јединствени симбол који нас упозорава на нашу смртност и тиме води ка златној
средини светлости васкрсења у Христу; одбраните је својим презривим осмехом и
надмоћним ћутањем над мртвачком буком клеветника. Не допустите да нам је они
узму, фарбајући њом своје Ђаволе, своје униформе и своју вечну ноћ без
усамљених звезда и без Бога. Не допустите модерној уметности, сатанистима и даркерима,
хеви-метал верницима, келнерима и чиновницима, обезбоженим војскама и
произвођачима холивудског страха да нам обесвете ову боју, која је од Бога,
као и ми, и која је лепа као Бог, као "очи чорније" и херојска
смрт. Угасите шаренило своје нискости отменом тамом врлине. Црном усамљеношћу
витеза традиције, с оне стране дуге, против лажне црнине, лажних суза, лажне
несреће и несреће лажи, против отмичара боја и осмеха, против Ђавола. И зато
– Живела смрт, која је васкрсење и доле са животом који је вечна смрт! Волим
црно!
Драгослав Бокан
Нема коментара:
Постави коментар