Сјај примордијалног наслеђа против пада савременог човека

Полазећи од човека као словесног, разумног бића, који је у стању да влада својим страстима, у овом периоду пост-модерне деградације долазимо до сазнања да се исти претворио у сушту супротност првобитног човека, негирајући основно примордијално наслеђе, разум и контролу над страстима. Данас је човек стављен у центар свих збивања, он је све и свја, занемарујући Творца и творевину и удаљавајући се од суштинске улоге коју нам је Он дао, а то је да будемо хришћани духом. Последњих деценија, све наметљивији утицај са Запада, несумњиво доводи до унижавања и слабљења човека на духовном плану, пре свега, својега Ја, а онда и човека у заједници, у бити и општењу са другима. Човек, његове страсти и телесне потребе стављају се у први план, он је центар свих дешавања, и сам служи као средство стварања добити у савременом капитализму и демократији чија је суштина дубоко антихришћанска. Дошли смо до ситуације да је човек средство за остварење капиталистичких циљева једне државе, чији се утицаји потпомогнути уценама и материјалном моћи морају прихватити зарад остварења тзв. „бољег живота“. Како је могуће допустити да једна држава својом силом постепено окупира цео свет, под изговором да се сваки напад на демократију у свету сматра нападом на њу саму? Како је могуће да смо ми сами као народ у доброј мери изгубили осећај припадности својој споственој нацији, сопственом роду, осећај љубави према Богу? Сваки пад који доживљавамо у овом добу декаденције у свим областима људског постојања, представља пркос Господу. Он је тај који је страдао за хришћане, за цео људски род, желећи да их избави и сачува од греха, показујући им да само искрено покајање завређује опрост истих. Свако усвајање западњачког псеудокултурног образца удаљава човека од Бога, јер је Бог оно духовно, узвишено, безгрешно, а сваки противречан утицај ствара нови грех и пад. Човек је, без икакве светлости духовног живота, постао средство за стварање материјалне добити једне огромне машинерије која користећи силу и привидне декларације и институције контролише и утиче на скоро цео свет. Једини начин да се остане „чист“ и имун на пад, јесте неговање духовног живота и страхопоштовања према Богу као једином Творцу.

Посматрајући ситуацију у нашој земљи, увиђа се да је последњих година горе поменути утицај доживео свој врхунац. Све оно што је било нормално сада је постало ненормално, тако да се верујући човек нашао у ситуацији честог пада у искушење стидљивог сакривања своје вере, без испољавања пред другима. Објаснићу то на следећем примеру: жена је од Бога створена као нежно, скоро па савршено биће, чија је улога јасно одређена да буде мајка и то је она основна, природна улога сваке жене, то је светиња живота. Подстакнуте утицајем бораца за „права“ жена и феминисткиња, код жена је створено уверење да су оне господар сопственог тела и да оне саме могу да одлучују о њему, чиме је подстакнуто утробно чедоморство. Стотине хиљада убијене деце чека суд савести својих мајки пред Богом. Узимајући у обзир такво уверење, које и код нас влада, чак и у браку жене чине чедоморство. Са друге стране, она нежна женска бића, која следе своју улогу и која воле Бога, инсистирајући на свом примардијалном наслеђу и светој улози, окрећући се Богу, постају предмет оговарања и осуђивања од стране велике већине друштва, тако да, желећи да очувају чистом своју душу и срце, удаљавају се од таквог света и у тишини, исповедајући своју веру обогаћују и усавршавају свој духовни живот. Оне нису „ин“ нити модерне , али теже савршенству и очувању своје душе и савести пред Господом. Оне су „не од овог света“. Њихове душе у својој чистоти теже узвишеном, савршенству у срцу. Као што рече једна моја пријатељица: „Ја сам само биће кроз коју је проткана љубав, љубав је свуда у мени, ја дишем тим именом и волим Божију творевину, волим Сунце које ме обасјава, планину која бистри мој ум, биљке које удишу живот, људе... Како је лепа Божја творевина, како је леп Он! Тишина је обузела моје срце, труди се да бол нестане, да се радује животу, срећи, љубави, Богу као творцу свега и као извору љубави. Јер Бог је наш извор све љубави, чисте, духовне, бестрасне, невидљиве. Душа моја је затворена и сама, скривена од других и сетна, рањива и тиха као поток на обронцима планина, а чиста као зрак Сунца испуњен животом.“

Са друге стране, ни мушкарци више не остају мушки, губе своју основну улогу као јачи, а то је прихватање одговорности. Они су глава сваке породице а такву улогу дао им је сам Бог, јер је од Адамовог ребра створио Еву, а самим тим јасно одредио улоге. Полазећи од првобитног пада, човек константно живи у греху за који је потребно искрено покајање. Живећи на овом свету, морамо се трудити да задобијемо Царство Небеско у нама, љубав Господа, јер је та љубав извор свих љубави. Не љубити Бога, значи не љубити ни његову творевину: људе, биљке, животиње, воду коју пијемо, ваздух који дишемо. Вера у Бога је једини спас од сваког пада. Само та вера нам помаже да после сваког пада устанемо, учећи се на грешкама и не понављајући их. Само тада можемо задобити Царство Небеско, што је и главни циљ овоземаљског битисања.

С. Д.