Монархија као одраз ауторитета

За древне Римљане, реч auctoritas, имала је двојако, нераздвојиво значење: углед и власт. У Дубровнику, на кнежевој палати, о истом говори и натпис: "Они што државним пословима управљају, своје нека забораве'', док је народни певач био, по обичају, најсажетији рекавши и себи и свету да ,,правда држи земљу и градове''.

Данас је ситуација кудикамо другачија. Правда из народне песме, одавно је уступила место профиту, док енглеска изведеница од поменуте латинске речи, authority, за већину света означава у првој мери власт, а тек далеко потом и некакав ауторитет. О разним ,,демократским''(колико би се само Грци од пре пар миленијума запрепастили чињеницом шта је данас демократија) парламентима не треба ни трошити речи, довољно је укључити други програм Радио Телевизије Србије. Једноставно, једини углед који ова(а и све претходне) власт ужива је онај који људе побуђује да стекну што већу имовинску корист преко туђе штете. Но, иако наши државни функционери немају ни везе ни угледа ни поштовања од стране народа који их је ,,бирао''(37% гласова ДС-а од укупног броја изашлих никако не представља већину), стиче се утисак да алтернатива овом и оваквом систему безвредности не постоји! Да ли је заиста тако?

Решење наших(и не само наших) проблема можемо потражити свуда око нас. Узмимо за пример војску: у војсци нема гласања и прегласавања, али ипак, на бојном пољу, она много боље функционише него наш државни апарат. Православна црква је опстала, поред свих недаћа, ево већ две хиљаде година, али ни ту нема онога чега смо сведоци свакодневно. Школа има директора, наставнике и помоћно особље, болница опет лекаре различитог степена, медицинске техничаре и остало особље, итд. Примера је заиста пуно и ма колико неке од ових институција у Србији не функционисале на прави начин и појединачно и заједно, све оне колико-толико боље функционишу од министарстава, парламента, разних одбора и комисија, разних државних ,,тела'' и ,,органа''. Разлог за овакво стање лежи у хијерархији као практичном отелотворењу ауторитета и његовој примени.

Историјски гледано, многи западни посматрачи су у праву када кажу да Срби нису народ коме је демократија блиска. Ово тврђење је тачно из једноставног разлога: српски народ је одувек(па све до неких последњих деценија) био народ хијерархије, оличене пре свега у патријархалном задружном поретку. Још за доба паганских заједница, до устројства се и те како држало, без обзира што се радило о малим племенима. У средњем веку, српска држава је управо доживела процват захваљујући хијерархији, али и исто толико велики пад, када је та хијерархија била нарушена. За време ропства под отоманском влашћу, изграђен је домаћински поредак, представљен кроз патријархалну задругу, како би се сачувало духовно језгро за будуће нараштаје, али и будуће борбе. Тешко да би без оваквог устросјства, српски народ и физички преживео петовековне муке и недаће, а сигурно, у другачијем окружењу, један Карађорђе не би био онакакв каквим га памтимо. Од Карађорђа па до краја Првог светског рата, нижу се имена оних које је изнедрио српски патријархални ауторитет, а који су оставили свом роду велика дела, не узевши ни динара за узврат. Међутим, већ у међуратном периоду јављају се први већи покушаји урушавања ауторитета и покушаја да се до власти дође мимо угледа. Најбољи пример представља атентат на министра Милорада Драшковића, почињен од стране Комунистичке партије. Иста партија ће, 1945. донети на велика врата начело да је битнија приврженост(морално-политичка подобност) од квалитета, те број од соја и тако порушити вековни српски поредак ауторитета. Ово правило показало се јако плодотворно и по увођењу демократије у Србији, па је тако агонија само продужена: број министарстава – превелик, избор министара – по партијској линији, остваривање радног односа у државном сектору – немогуће без припадности владајућој партији, остваривање законских права – опет немогуће без страначке чланске карте.

Не треба губити наду, па ни када је овакво ,,врзино коло'' у питању, јер постоји још један од уобичајена два пута(власти и опозиције), а то је обнова ауторитета кроз поновно успостављање монархије. О повратку бесправно укинуте монархије, у нашој јавности се увек говорило са одређеном дозом скепсе, а и страха код одређених група. Најчешће се помињао модел који је присутан у појединим земљама ЕУ, а који готово потпуно искључује монарха из битних дешавања. Такав облик је апсолутно стран нашим ројалистичким традицијама које су увек подразумевале јасно изражену улогу краља у питањима од важности, а нарочито је био изражен и ауторитет краља, јер управо је краљ(у појединим моментима књаз) био гарант ауторитета и државног поретка. Краљ је био тај који је састављао владе када странке нису могле да се договоре, распуштао парламент када није био задовољан његовим радом, а притом остајао мимо глади за профитом(примера ради, краљ Петар Карађорђевић је могао да се бродом пребаци на савезничку територију, за време Албанске голготе, али је ипак одлучио да дели судбину свог народа). Обнова истинске српске монархије, засноване на нашем наслеђу и вековним законима живота српског народа, значила би и обнову ауторитета и обнову пољуљаних институција, као и поновно враћање морала у свим сферама. Будући краљ би, свој ауторитет пренео на владу и министре, а ови опет тако редом све до институција које су у директној вези са народом. Наши данашњи проблеми су такви да се морају решавати од темеља, тј. од врха државе и друштва, никако на нижем нивоу. Једино би Краљевина Србија имала снагу да истраје у борби за српско национално питање и буде гарант његовог решења.