О вуку и човеку

Веселин Чајкановић, највећи српски етнолог, записао је да је из старе књижевности сачуван један каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу, изједначен с њом. У том каталогу споменути су ближи и даљи народи. Ближим, познатијим народима увек је тражен животињски еквиваленат по каквој унутрашњој вези. За Србина се, на пример, каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико што је вук митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа.

 

У древној српској митологији култ вука је заузимао веома важно место, а то поштовање вука – онога што вук символише – свој израз је нашло и током дугог низа векова крштене историје Срба. Тако је, према древним схватањима народа, Свети Сава постао заштитник вукова или “вучји пастир”. У нашој народној традицији вукови су стални пратиоци Св. Саве, његови хртови или керови. Односи између Св. Саве и вука интимни су и пријатељски.

У свом роману Последњи Европљанин, Драгош Калајић је о символици вука записао: 

 

Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом као основним условом живота... Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса, премда је много паметнији. Није то могуће и зато што је паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи. Код вука етика је исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе, које види као издају своје етике или природе. Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узрока омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују. (...) У вуку би данас ваљало препознати и симбол устаника против модерне цивилизације Запада, јер је она потпуно преокренула све традиционалне и природне вредносне поретке те критеријуме селекције. Цивилизација Запада привилегује и умножава најгоре, а прогони и проскрибује, кажњава и затомљава најбоље.