Већ се воде борбе за Београд. На северним
падинама Космаја, стратегијски превој Ковиона и чувена кота 304 (Липа),
разбуктавају напад Моравске дивизије I позива. Од њеног команданта се
тражи "да овај задатак изврши без обзира на величину жртава и да Липу
мора пошто-пото да заузме, па макар на њу изашао са половином снаге".
Лево крило 104. ландштрумске бригаде (састављене од Хрвата) по други пут
снажним противнападом преотима Липу од српских бораца. Изненада, повијени
под теретом брига и оружја, међу борцима се издигоше чича Ристини
трећепозивци, који због старости, болести и изнемоглости нису могли да
прате војску, већ су се кретали само себи знаним стазама, дољама,
удољицама и пречицама, али увек стизали на места на којима је требало да
буду.
- Стој! - викну мајор Риста Сандаљ. - Моји трећепозивци, сви
одреда иду на Липу. Команданте, чувајмо младост Србије. Нама чичама не
може ништа изненадно да се деси. Ми смо се напевали и наиграли.
Натуговали смо се толико да у срцу више нема места. Смрт? Ми смо ближи
њој него она нама...
И тако Други батаљон Седмог пука трећег позива
на јуриш заузима Липу и цело Пландиште. Непријатељ је до ногу потучен,
али је јуначки погинуо скоро цео батаљон трећепозиваца са мајором чича
Ристом, командантом.
Ковиона прену ко дах листа
кад час дође за јуришно клање
и кад громко викну чича Риста:
"Напред браћо! Држите равнање!"
Тад на шанац ударише чике
бели као снежне перунике.
Попадаше, гаврани се криле
изнад крви и јуначког меса
мртав лежи храбри чича Риле
испред старих, покошених леса,
Док јесењи зраци мирно злате
хладне чиче, беле, поравнате.
Нема коментара:
Постави коментар