Година 1906. почела је мирно. Година непрестаних
борби, ноћних маршева, погибија и победа, оставила је траг на српским
четницима. Милан Ракић јавља Јовану М. Јовановићу у Скопље 27. децембра
1905. године: „Многи су четници малаксали, изнемогли и сваке недеље
враћају се овамо и даље на одмор“( Милан Ракић, Конзулска писма, Београд 1985)
Четници су могли да малакшу али Стојан Коруба и његове путовође нису
смели да дозволе себи да буду „малаксали“ и „изнемогли“. То је за њих
било свакодневни живот. Чете су улазиле у Турску и враћале се. Безбедни
улазак и повратак морао је да буде правило. Приликом повратка у Србију,
чета би обично дошла у близину манастира Св. Прохор Пчињски, где би
игуман Протић или епитроп Недељко Ковачевић послали четницима храну, а
онда би након окрепљења, исте или следеће ноћи Коруба са својим
путовођама преузимао чету и преводио је до манастира Лепчињце или до
села Бушрања, где се налазила „комитска кућа“, односно четничка касарна.
Одатле би чета отишла у Врање или Врањску Бању, где би предала оружје а
затим наставила железницом за Београд. Неколико година након завршетка
првог светског рата, иконописац ће насликати у манастирској цркви, прву
четничку фреску у српским црквама. На фресци, Недељко Ковачевић, епитроп
манастира Св. Прохор Пчињски, броји новац за цркву и шаље храну чети на
Козјаку, која је на данику у планини. Паметни игуман манастира, Пимен
Милић окречиће у другом светском рату две фреске на којима су четници и
четнички добротвори, како их не би уништили окупатори.
Милан Ракић, у наведеном писму јавља Јовану М. Јовановићу у Скопље
27. децембра 1905. године, још и : „ Сукоба у последње време нема,
па нема ни убистава, али су зато учестале паљевине, нарочито у
кумановској кази. Бугараши су ту скоро запалили седам кућа у селу
Стрезовцу и извршили још неколико паљевина у околини, а наши су
одговорили запаливши целу једну малу у Мургашу. То се десило баш када
сам био у Куманову и те сам ноћи видео необично осветљење“ (Милан Ракић,
Конзулска писма, Београд 1985)
Намере бугарске организације, доставио је конзул Краљевине Србије,
Панта Гавриловић (шифра Кусиот), 29.01.01.02. 1906.године, министру
војном, Краљевине Србије, Василију Антонићу. Српски шпијун, уграђен у
бугарску организацију, прибавио је писмо из Софије и нови Правилник
бугарске организације.
У писму које прати правилник стоји:
„ Браћо,
јасно је као дан да се српске чете у пограничним местима из дана у
дан повећавају на штету бугарског елемента, у вилајету. Ми у таквом
случају не треба да пропустимо да пропадне идеја о целокупности наше
отаџбине, макар да се траже и највеће жртве. Одмах упутизе наше
распоређиваче са потребним инструкцијама. Употребити све могуће,
нарочито по селима, где је дух слаб. Оружје и што уз то долази путују.
Распоредите га.
Чекамо утешне новости из вашег краја“. (АС, МИДС, ППО, 1906, О-ред 208)
Примирје није потрајало дуго. Са назнаком пролећа кренуле су чете.
01.02.1906.године, водила се борба на Паклишту. Војводе Спаса Гарда и
Јован Пешић пружили су жестоки отпор. Спаса Гарда је иако рањен на два
места, убио турског баш-чауша. Издајници, Сава и Јован стрељани су пред
сељацима села Оташнице, Станче и Паклишта, 18.04.1906. у атару села
Паклиште. (Архив Србије, МИДС ИоВ,Ф, 13 Службено, Џервинац Извршном
одбору)
Следе битке код : Челопека 07.02.1906; Дреновца 09.03.1906; Берова
13.05.1906; Шталковице 20.05.1906; Никодима април 1906; Кривог Брда
12.05.1906; Бајловца 16.07.1906; Владиловаца јул 1906; Врбничког Виса
29.07.1906; Куртовог Камена 12.08.1906. (Предраг Пејчић, Четнички покрет
у Краљевини Србији, Крагујевац 2007)
Стојан Коруба и његове путовође преводе чете српских четничких
војвода, Јована Пешића - Стрелца, Спасе Павловића- Гарде, Василија
Трбића - Велешког, Емила Милутиновића, Змејка Блажевића, Илије
Јовановића – Прилепца, Јосифа Ивановића, Владимира Ковачевића, Петра
Коцаревића,Ђуре Иванишевића, Душана Димитријевића; Маринка Алексића
–Маше; Стевана Недића – Ћеле; Радета Радивојевића – Вардарског; Глигора
Соколовића - Небреговски; Јована Стојковића - Бабунског; Томе Крстића;
Косте Пећанца; Тодора Крстића – Алгуњског; Зафира Премчевића. Шефове
горских штабова за Источно и Западно Повардарје, Панту Радосављевића,
Илију Јовановића-Пчињског, Мијајла Ристића – Џервинца, Николу Јанковића –
Косовца, Душана Димитријевића - Брђанина, Павла Блажарића –Бистричког.
Полако, шапатом, стварала се једна легенда. Четници који су се
враћали са терена, причали су по Београду о неухватљивом Коруби и
његовим пчињанима. Они су били духови који су се појављивали и нестајали
у ноћи. Грешка није била дозвољена. Сваки мушкарац, жена, дете у Пчињи,
био је обавештајац, четник, осветник. „Сви смо били једна душа“, рекао
је много година касније славни четнички војвода Крста Ковачевић –
Шарпланина. Чете Крсте Ковачевића, Ристе Стевановића - Старачког, Јована
Довезенског, Спасе Павловића - Гарде, пратиле су на одстојању српске
чете, које су се кретале ка Малешу, Прилепу, Кичеву, Велесу, Прилепу,
Скопској Црној Гори, спремне да на себе прихвате борбу како би чета коју
обезбеђују стигла у рејон дејства. Вучији синови Пчиње нису изневерили.
Нема коментара:
Постави коментар