Рођен је око 1855. године у поречком селу Латову, у Скопљу је завршио занат и постао самарџија. У овом младом и мирном човеку, ропски положај и турски терор, пробудили су хајдука. Када је Србија 1876. заратила са Турском, Мицко прелази у Србију, и постаје добровољац у српској војсци. На моравском ратишту стекао је прва ратна искуства, и истакавши се храброшћу у борбама, постао четовођа.
После завршетка рата, учествује у великом Кумановском устанку, године 1878. под командом Вељана Стрновског. Турци су после тешких и крвавих борби успели да угуше овај устанак српског народа. Мицко је успео да избегне заробљавање, и вратио се у свој крај, Порече, где отпочиње четовње у чети Стефана Петревића. Ускоро се прославио убиством чувеног зулумћара Џемаил-аге, после чега се родила легенда о њему која је опевала песма.
Сендал ми Џемо, слободен Џемо
Под таја круша водница,
Под таја крушна орница,
Во лева рака ћилибар,
Во лева рака мартинка.
Мајка му вели, говори:
"Не седи синко слободен,
Каури глава кренали,
Мицко војвода излегол."
Када је избила буна у Демир-Хисару, и Поречу, 1881. године, Мицко је поново у првим редовима и води чету. Терор над становништвом и турска артиљерија сломили су и овај покушај Срба да се ослободе. По слому буне, Мицко је ухваћен и осуђен у Битољу на 101 годину тамнице.
Из тамнице је изашао 1902. године на молбу српског дипломате Чеде Мијатовића у Цариграду. Турске власти су га држале под контролом, одредиле су му да не напушта Битољ, и да се свако вече јавља полицији. Док је Мицко робијао, бугарска пропаганда и терор су створиле "Бугаре" у Маћедонији. После неколико неуспешних покушаја побуне, бугараши су кренули са ликвидацијама свих оних који нису хтели да забораве своје српско име и постану Бугари. Након ликвидација неколико угледних Срба из поречких села, на Васкрс 1904. године, Срби су решили дапруже отпор. Мицко Крстић успева да избегне из Битоља и да на терену створи прву чету, која је сваког дана била све већа. Почео је организован отпор бугарштини.
Бугарска организација је решила да не дозволи ширење српског отпора и да потпуно уништи српску чету, и казни поречка села. Под командом једног од вођа ВМРО-а, Дамјана Груева, кренуло је на Порече. 6. септембра 1904. код села Слатине, 40 четника под командом Мицка Крстића, изненадним препадом је разбило бугарске чете. Преживеле комите су се разбежале, оставивши свог вођу Груева, кога је Мицко заробио и повео са собом. Груев није убијен, после два месеца је пуштен на слободу, а у замену за то све бугарске чете су напустиле Порече. Овај Мицков успех је снажно одјекнуо, показао је да Срби могу да се супротставе, и почела је још већа организација на терену и прелаз чета из Србије.
Поставивши темељ српској организацији, војвода Мицко је усред лошег здравља, после толико година четовања и робијања, напустио терен и прешао у Србију, крајем 1904. године, настанивши се у Крагујевцу. У Крагујевцу није мировао, око њега су се окупљали млади официри и студенти, и слушајући приче о његовим јуначким делима, остављали свој миран живот и учење, и кренули као четници у Маћедонију, да бране своју браћу. Мицко је у Крагујевцу живео до 1908. После Младотурске револуције и хуријета, када је султан дао амнестију за све побуњенике у Маћедонији, војвода Мицко се вратио у своје родно село Латово, где је мирно живео до 1909. када је 13. октобра мучки убијен код села Ижице од стране турских власти.
Тако се завршио живот великог борца и славног српског војводе Мицка Крстића Поречког.
Нема коментара:
Постави коментар