Ваљево - 1944. као Београд 1915.

На данашњи дан пре 70 година догодила се битка за Ваљево у којој су бројчано мале снаге добровољаца и националних четника браниле град од партизанских хорди потпомаганих савезничком авијацијом. Одбрана Ваљева 1944. године у многоме подсећа на одбрану Београда 1915.

Ваљево 1944.

У Ваљеву 1944. су заједно с добровољцима измешали своју братску крв и четници Војводе Косте Пећанца, који су учествовали у уличним борбама противу партизана, искачући са карабинима и бомбама из својих кућа. У овим борбама јуначки је погинуо и сам Ваљевски Војвода Милорад Радић. Сем њега, Ваљево је залио својом крвљу и други Пећанчев Војвода, Душан Обрадовић, Војвода Стишки, који се борио у саставу добровољачких јединица.

Борба о Ваљево отпочела је у јутарњим часовима 14. септембра 1944. године. Пошто су добровољачки батаљони били одсечени од Ваљева, то је капетан Љубиша Филиповић формирао једну стрељачку чету од људства Допунске команде и разних других административних пуковских и батаљонских органа.

За командира ове чете капетан Филиповић поставио је капетана Рацу Миливојчевића. Овој чети била је додељена да садејствује и пратећа чета Трећег батаљона III пука СДК, која је била остала у Ваљеву.

Обе ове чете капетан Филиповић послао је на положаје, који су се налазили на линији Ваљево - Грачанско гробље. Добровољци су цео дан издржали на овим положајима, одбивши цео низ партизанских јуриша.

Са успехом су одолевали свим партизанским нападима. У тешким и крвавим борбама, вођеним у току тога дана, јуначки су пали Миодраг - Миле Лома, праунук Кнеза Арсенија Ломе, Драгољуб Драган Јањатовић, Ђорђе Димитријевић, Дуле Живковић и други, док су многи услед задобијених рана били избачени из строја.

Ово храбро супротстављање комунистима на градским вратима, на десној страни реке Колубаре, омогућило је капетану Филиповићу да организује упоришта у самом Ваљеву, која ће прихватити добровољце када се повуку са Грачанског гробља и из којих ће се, после, наставити даља борба против партизана.

У свему су организована три упоришта: Официрски дом (где је био штаб пука), хотел "Бранковина" (штаб Допунске команде) и у бившим артиљериским касарнама југословенске војске, које су се налазиле између Београдског друма и леве обале реке Колубаре. Док су прва два упоришта била у самом центру вароши, треће је било на северо-источној периферији града.

Такође су и Немци, који су се тада налазили у Ваљеву, организовали своја упоришта. Највећи део Немаца, уствари њихов гарнизон, био је на Крушику, у касарнама бившег V-ог пешадиског пука, које су биле претворене у праву тврђаву, која је суверено доминирала северним делом града, а нарочито друмом Ваљево-Шабац и Ваљево-Уб (Београдски друм). На Крушик се била повукла и сва Српска Државна Стража из Ваљева.

Док су се у овим утврђеним касарнама били сместили Немци из свих родова њихове службе, дотле су немачка "Фелжандармерија" и "шуцполиција" организовале у самоме граду своја сопствена упоришта: у бившем Окружном суду (команда "Фелжандармерије"), у бившем Среском суду ("Крајскоманда") и у кући комунистичког лидера др Милоша Пантића (Команда "шуцполиције").

Међутим, важно је на овом месту нагласити, да у борбама, које су се водиле пред самим Ваљевом, Немци уопште нису хтели да учествују. Сав терет жестоких партизанских налета сносиле су само две добровољачке чете.

Добровољци су на положајима више Грачанског гробља одолевали све до 10 сати увече, супротстављајући се партизанима јуначки и у историји оваквих борби невиђеним хероизмом, - сличним само браниоцима Београда из 1915. године.

Да би избегле уништење опкољавањем од далеко надмоћнијег непријатеља, обе добровољачке чете повукле су се мало уназад, формирајући нову борбену линију на самој реци Колубари (лева обала) од електричне централе до касарни бившег XVII пука, на подножју Пећине.

Борба на реци Колубари трајала је страховитом и несмањеном жестином од 10 часова увече до саме поноћи. За све то време на назначеној линији ниједан партизан није могао прећи на леву страну Колубаре. Међутим, комунистима је изненадно дошла јединствена помоћ!

Тачно у поноћ над Ваљевом су се зачули англо-амерички бомбардери. У томе часу, партизани су на брдовитом делу старе вароши, у Грацу (десна обала реке Колубаре), запалили велике ватре, дајући авионима до знања где се они налазе, тј. где им је предња линија и докле су допрли.

Ватре су потпуно осветлиле линију фронта на Колубари. Авиони су се почели све ниже спуштати и на партизанским положајима дотурати оружје и муницију.

Паљењем ватри била је откривена дужина добровољачког фронта на Колубари, те су, тада, лака партизанска одељења прешла реку више електричне централе, где је било крајње лево добровољачко крило. Партизани су се почели приближавати добровољцима с леђа. Када су добровољци то осетили, повукли су се у унапред одређена ватрена упоришта.

У 0,30 часова 15. септембра 1944. године почињу партизански јуриши на упоришта у граду. Води се борба само ручним гранатама. Јуриши су све бесомучнији. Ређају се непрестано један за другим. Ништа се друго не чује, него само прасак бомби и граната. Добровољци

јуначки одолевају.

Само на два упоришта: Официрски дом и "Бранковину" извршено је од пола један до пет часова ујутру равно десет јуриша! Упоришта су још увек стајала као непобедиве тврђаве. Једина несрећа била је, што између себе нису имала никакву везу, изузев што је постојала веза Официрског дома са "Бранковином".

У подрумима оба ова упоришта, вапај рањених добровољаца надјачавао је прасак бомби и граната, које су им разнеле делове тела.

Изјутра 15. септембра 1944, настало је затишје. Са кровова кућа око два главна добровољачка упоришта (преживели из трећег пребацили су се у Официрски дом и "Бранковину"), чула се понека машинска пушка. Било је јасно, да је то затишје пред буру. И то, пред страховиту олујину!

Од добровољаца неко је био предложио, да добровољачке тројке запале зграде око упоришта и да на тај начин ватром држе комунисте на одстојању. Међутим, Просветар I пука СДК Драги Славковић, Окружни школски надзорник, то је одлучно забранио, рекавши - да су комунисти паликуће, а добровољци гину чувајући српска огњишта. Тако су Ваљевцима остале читаве куће.

Партизани су затишје били искористили за једну паклену намеру. Своје хаубице и топове довукли су на Ваљевску Пећину код Павиљона, одакле је до добровољачких упоришта у ваздушној линији износило ни непуних хиљаду метара.

И око 9,30 часова пре подне отпочела је са партизанске стране страховита артиљериска ватра, најпре на Официрски дом. Разрушили су куполу. Зидови, цела зграда, поче просто да се љуља, а експлозије граната држе добровољце обезнањене по неколико минута.

Растојање је било врло близу а елементи добро подешени, тако да је, скоро, свака граната имала директан погодак. Потом се однекуда појавише савезнички лаки бомбардери, који почеше да туку својим страшним ракетама.

Добровољци се спустише у подруме. У томе приметише, да партизани настоје да одсеку Официрски дом од "Бранковине", те тиме онемогуће дотурање муниције из овог последњег упоришта, где је било складиште добровољачке муниције.

Стога је капетан Филиповић наредио, да се све учини да би се партизани онемогућили у њиховој намери. Али, сила Бога не моли! Још би се и издржала ватра са земље, али су ракете из ваздуха ужасавајуће.

Било је очито, да су комунисти уз помоћ Савезника у великој надмоћности. Међутим, добровољци су истрајали у Официрском дому доклегод им је трајао и последњи сандук са муницијом.

Када им је ове нестало, добровољци су, око 11 часова пре подне, почели да се појединачно пребацују у хотел "Бранковину", која је својим двориштем била везана једним каменим вратима са двориштем Официрског дома.

Комунисти су свим силама покушали да убитачном ватром спрече прелаз и да сасвим одсеку једно упориште од другог. Целокупна партизанска ватра била је концентрисана на пролаз у двориштима.

Упркос тога, добровољци су са једном ретком дисциплинованошћу и хладнокрвношћу извршили пребацивање у "Бранковину". Премда су овом приликом многи задобили ране, ко лакше ко теже, гро добровољаца успео је да се из Официрског дома пребаци у "Бранковину", одакле је са новим еланом настављена даља борба.

Партизани су и на "Бранковину" применили свој ранији метод. Са Павиљона на Пећини гађали су тешком артиљеријом и ово добровољачко упориште. Променили су само елементе и не жалећи гранате, просто су засипали добровољце. Ови су велику наду полагали у два своја батаљона, који су били изван Ваљева и за које се веровало да ће бити у стању да продру у варош.

У том уздању снажно се и истрајно одолевало партизанима. Па и онда, када су комунисти почели вршити јуриш за јуришем на "Бранковину". Најжешћи јуриши су били око један сат поподне, кад су партизани хтели, пошто-пото, да освоје ово добровољачко упориште.

Вођена је борба само бомбама и гранатама. У једној ужасној симфонији сливале су се експлозије и јауци. До три сата после подне добровољци су истрајно одолевали свим партизанским јуришима.

А тада је пијана комунистичка руља упала у приземље "Бранковине". Настала је страховита борба прса у прса. Почело је једно ужасно гушање. Добровољци напуштају степеник по степеник и из приземља се пењу на први спрат. Партизани иду за њима.

Сваки степеник се скупо плаћа. Али, комунисти непрестано куљају. Једни преко других. Чини се, као да су се сјатили из целога света. Партизани су били допрли и на први спрат.

Преживели добровољци настављају борбу са тавана и крова. Одатле се олуцима спуштају и намећу комунистима уличну борбу. Леђима су кршили ограде дворишта, а митраљеткама косили партизане. Ишло се из дворишта у двориште, из улице у улицу.

Постојала је нада, да ће и Немци давати отпор комунистима у уличним борбама. Међутим, сва три њихова упоришта, која су се налазила у самој вароши, одавно су, далеко пре добровољачких, била пала партизанима у руке, док су се преживели повукли у касарну на Крушику, која је била ограђена снажним бункерима, вучјим јамама, бодљикавим жицама.

Тако су добровољци видели, да су сами у борби. Покушавали су да се и они пребаце на Крушик, али Немци нису више никоме дозвољавали да приђе овом њиховом утврђењу. Аутоматским оружјима косили су и партизане и добровољце.

Онда су се добровољци почели повлачити ка пошумљеној периферији града, северо-западно од центра, пребацујући се на леву обалу реке Љубостиње, с леве стране шабачког пута, настојећи да се под заштитом мрака који се спуштао сакупе и организују за нови отпор.

Ватра нападних партизанских одељења је малаксавала, а започињало је снажно халакање и шенлучење у самој вароши, јер је Ваљево било први град у Србији, који су заузели комунисти после трогодишњег лешинарског обилажења око Недићеве Србије.

И док су комунисти халакали и шенлучили, Ваљево је одавало страшну слику. Као да је градом прохујала куга са неком бесном олујином.

Пред упориштима, по улицама и двориштима, лежали су лешеви, сва је земља мирисала на људску крв, која се мешала с мирисом

барута и паљевине.

Међу многим лешевима јасно су се распознавали добровољци, јер је с њихових груди пркосно и поносно сјао Добровољачки Крст са ликом Светога Ђорђа.

Под овим Крстом јуначки су положили своје животе бранећи Ваљево: капетан Љубиша Филиповић, заступник Команданта I пука СДК, Окружни школски надзорник Драгољуб Славковић, пуковски просветар I пука СДК, капетан Раца Миливојчевић, командир добровољачке чете, студент Београдског Универзитета Тоша Асурџић, четни васпитач Пратеће чете Трећег батаљона III пука СДК, млади југословенски националиста из Далмације Милан Боначић и стотину још знаних и незнаних добровољаца.

Заједно с добровољцима измешали су своју братску крв и четници Војводе Косте Пећанца, који су учествовали у уличним борбама противу партизана, искачући са карабинима и бомбама из својих кућа. У овим борбама јуначки је погинуо и сам Ваљевски Војвода Милорад Радић. Сем њега, Ваљево је залио својом крвљу и други Пећанчев Војвода, Душан Обрадовић, Војвода Стишки, који се борио у саставу добровољачких јединица.

Мада су лешеви, крв, демолиране зграде и разрушени кровови кућа одавали страшну слику ове језиве вишедневне борбе, тек увече 15. септембра 1944. године, када су Ваљевци могли изићи из својих кућа напоље, на улицу, језивост је достигла своју пуну кулминацију.

Очеви, мајке, сестре, љубе - почели су по двориштима превртати лешеве и тражити своје миле и драге, јер су добровољци-браниоци били махом из Ваљева и околине.

И како је која жртва била препозната, Ваљевом се проламао језиви врисак. То је, речитије но ишта друго, најбоље сведочило, како је народ у првом граду у Србији, који су комунисти освојили, дочекао своје "ослободиоце".

Али, упркос тога, безбожници су ипак славили своју победу. Улицама, на којима су савремене Косовке девојке превртале пале јунаке, партизани су водили циганску блех музику, која је из све снаге свирала, док је безбожничка руља играла.

Помахнитало партизанско халакање уз звуке музике и до неба вапијуће лелекање ваљевских мајки, сведочило је за сва времена какав је однос између српског народа и безбожних комуниста.

Али, ни то није било све. Било је суђено, да Ваљево испије чашу жучи до дна. На њему су се партизани светили, што им се српски народ одупро 1941. године и што их је тада протерао као губу из своје торине.